Manuel Martínez Forega: Carta a Lola Walquiria

Prošle su dvadeset i tri godine Valkira. Ili Lola, tako sam te zvao sam za sebe. Ustvari najviše sam voleo da te zovem, i tako sam te najbolje poznavao, mamá.  Mamá, nikada majko (kako sam čuo drugu decu da zovu svoje majke). Rekla si mi da je to reč pozajmljena iz francuskog, da je  mamá pozajmica iz francuskog. Francuska mi se činila tako daleko u to doba, iako si mi više puta pričala o Ajfelovom tornju, čak si mi pokazivala i fotografije tornja. Zvao sam te Valkira, ili Lola, svaki put kada bih se zaključao u sobu nakon što si insistirala na tome da pričamo nemački ili valencijski, svakog jutra, uz šolju kafe, vruće kafe koja se pušila (nikada nisam imao problema od kafe, to je verovatno zato što si ti, veliki ljubitelj kafe, znala da pripremiš baš pravu količinu, pravu količinu za dete) baš pred odlazak u školu, svako jutro. Pobegao bih u svoju sobu užurbano, i zaključao bih se zato što te više nisam poznaovao na svim tim stranim jezicima, plašilo me je kada te čijem da tako govoriš, to nisi bila ti. Kasnije sam uvek mislio da sam bio pravi kreten. Ali u to vreme svi ti jezici su mi zvučali monstruozno. Tvoj španski, naprotiv, je bio tečan, harmoničan, pun reči čija su se suštinska značenja meni otkrivala tokom vremena, jer ti nikada nisi vodila računa o mojim godinama kada si se ukrašavala jezikom i kada si mene ulepšavala jezikom. Taj španski je tekao iz tvojih usta kao topla voda koja se lagano sliva nizbrdo, milujući i utičući u moje uši kao lek. Bio je pun  kao vagoni krcati ugljem tamnih očiju, lukama, valensijanskim morem, kastiljanskim voćnjacima, ratom, gubitkom, uništenim ljubavima, vatrom, poljskim bolnicama, ranjenim vojncima, stablima pomorandži, punim  Sorolla-e and Blasco Ibáñez-a, baraka i paelja, ambasadora, likova (kao što je doktor Marañón ili Alfredo Juderías), onih vremena koja su meni daleka čiju ću geografiju otkriti kasnije u školskim atlasima. Nikada ti nisam rekao da sam tražio ta imena koja si mi pominjala i da me je taj entuzijazam načinio ekspertom za svetske toponime.

 Tek sam mnogo godina kasnije razumeo tvoju tragediju. Rat, uvek rat. Prvo, taj nemački konzul u Valensiji (Wolfgang Böll) koga je Hitler pozvao na raport februara 1936 a zatim i ubio. Wolfgang, osećajući opasnost otišao je nazad bez porodice koja je ostala u Valensiji. Njegov sin Wolfi, izuzetan slikar i pijanista, postao je tvoj proteže u kući u kojoj sit radila kao medicinska sestra. Još uvek čuvam akvarel koji je sin Wolfgang Böll-a naslikao za tebe i koji si ti prosledila meni. Čuvam ga u prvobitnom ramu; na njemu su predstavljeni zamak, verovatno neki nemački zamak, sa oblim kulama i četvrtastim dvorištem sa šancem oko njega. Uvek si mi pričala , mamá, da te je Wolfgang-ova smrt šokirala iako te je najgore tek čekalo. Nikada mi nisi rekla njegovo ime i nikada mi nisi rekla zašto (niti sam ja pitao, možda zato što nisam želeo da te sam pomen razbudi u ehu sećanja kao u znoju, okruženu tragedijama): tvoj prvi muž, kapetan valensijske crvene armije poginuo je na frontu istog dana kada i Lorka, tokom tople večeri 18og avgusta 1936. Venčali ste se u junu te godine. Video sam njegovu fotografiju, nosio je svoju kapetansku kapu sa tri petokrake. Jednim potezom tvoja sreća je završila u šancu, mamá, a onda, gore nego sama istorija ove zemlje prepuna buna i nemira, i ti si otišla na front, među metke, bombe i grante, kao medicinska sestra. Koliko je nepoznate krvi na tvojim rukama, mamá? Malo one od živih, mnogo više one od mrtvih, od onih koji još uvek nisu shvatali šta ih je zadesilo: mene, tebe, onoga; šta je baš taj uradio da bi zaslužio metak ili šrapnel u plućima, stomaku, grlu… Već bez glasa osakaćenih, onemelih od straha, potpuno oslepljenih, uvučenih u svetlo koje je iznenadno izgubljeno, tvrdoglavih u jalovom traganju. Tako si mi prenela strahote rata i fronta. Kada se sve završilo, mamá, ti si još imala snage da spaseš nešto knjiga iz republikanske biblioteke Paterna. Ja sam ih čitao bez reda ali, da, sa slaganjem. Sada se ponovo sećam (ono čega sam se prisećao toliko puta…) i govorim ti o tome ovde, u ovoj pesmi:

Republikanska biblioteka

Nisam ja u tim knjigama

ti si u njima, ona koja spašava od vatre,

vatro-otporna medicinska sestra

koja se borila svojim grudima

protiv generalovih bacača plamena

protiv brigada utvara.

Među njihovim stranicama si potpuno

sa pečatom zajedničkih poraza

bila si svoja za mene; spasila si Imam,

Ženski zatvor, Safo, Manon Leskoa,

Crvene i Crne, Opsadu Majnca,

Jadnike, Olivera Tvista, Društveni Ugovor,

Berzu, Tragediju čizama,

Marianela, Kleopatru Perez,

Mornara na suvom…

za još ne rodjenog.

 

Manuel Martinéz Forega

 

Manuel Martinéz Forega je rođen 1952 u  Molina de Aragón, Gvadalahara. Pesnik, eseista I prevodilac, autor je trideset naslova u ovim disciplinama. Laureat je dve nagrade za poeziju, nagrade Nacionalnog saveta za istraživanje 1987 i nagrade  Miguel Labordeta uprave Aragona. Dobitnik je evropske nagrade Roland Barthes 2002 godine za prevod.

Submit your comment

Please enter your name

Your name is required

Please enter a valid email address

An email address is required

Please enter your message

Report from the Besieged City/Informe sobre la ciudad sitiada/گزارش شهر محصور/ Správa z obliehaného mesta © 2017 All Rights Reserved