Clara Janés: Priče o Ratu

Pred kraj petnaestog veka veliki bronzani model konja, koji je Leonardo da Vinci napravio u čast Francisco Sforza-e, francuske trupe pretopile su u topove. Taj isti Leonardo, imajući na umu upravo tog konja i stalne opstrukcije kojima ga je izlagao Ludovico el Moro, možda predosećajući nešto, napisao mu je “Čini s njim šta ti je drago, ništa ne traje do veka”. Ni ideja o umetničkom delu koje se materijalizuje u oružje, ni ona gde se direktna upotreba dela – recimo pesme -  kao elementa borbe, nije se javila u mojoj mladosti, ipak, ugledala sam svetlost dana 1940 goidne u krilu umetničke porodice te su me priče o ratu neprestano okurživale.

Od kada sam rođena, čak i pre nego što sam postala svesna toga, znala sam za bombardovanja, optužbe, izdajnička ubistva i zloupotrebu političke moći za lične osvete. Od kada sam rođena slušala sam priče o nestašicama hrane, crnom hlebu, nedostatku šećera, o mojim tetkama koje su satima išle do grada – uz mnoge rizike – da bi kući donele voće i povrće ne znajući pri tom da li će se ikada vratiti. Od kada sam rođena slušala sam priče o vanrednim situacijama, o logorima, o izbeglištvu i o tome kako je moj otac bio zatvaran i souđivan od strane različitih grupa, ali budući da je bio čovek od kulture imao je prijatelje i s jedne i s druge strane koji su ga oslobađali. Od kada sam rođena, koncept ljudske surovosti i okrutnosti ide ruku pod ruku sa onim o neraskidivim prijateljstvima koji upućuje na to da u čoveku ipak postoji aspekt spasioca.

Kada sam počela da bivam svesna određenih stvari, možda oko prve godine života, bolna realnost je bila ucrtana u moju svest. Ono što još uvek nisam mogla da imenujem, a ipak tako intenzivno osećala, život, bol, ali i mogućnost prijateljstva koje pobeđuje najgore prepreke, su se u mojoj svesti formirale kao vrsta saosećanja. U meni se pojavila jedna osobita crta, koja je tada bila začeta, želja da ublažim tuđu bol.

Od kada sam se rodila, naravno, i druge stvari su se motale po mojoj glavi kao što je muzika, zadovoljstvo mladih ljudi kada igraju, očaravajući zrak svetlosti koji pada kroz prozor i razlaže se u nedogled.

Kako je moguće kombinovati ovo sa pričama o bombardovanju i izdajstvu? Priče o zlu i dobru i njihovom kontradiktornom postojanju, takođe sam slušala od svog postanka,  i možda su se ova dva koncepta formirala u meni kao osnova iz koje je sve nastalo. Malo po malo, prateći ovu osnovu, nastala je linija razdvajanja ucrtana saosećanjem i milosrđem.

Rosa Chacel, sa svojom burtalnom lucidnošću, napisala je „Gde je zlo?.. Važno je priznati da je verovatno u slobodi. Nema razloga za paniku. Ako se zlo negde nalazi to mesto može biti jedino sloboda.“ Rosa Chacel, je pripadala generaciji 27, punoj optimizma i vere. Ona je snažno verovala u ljudsku volju , ipak je sa istom snagom verovala u progres nauke. Ali upravo je Einstein rekao „Ljudska volja nije slobodna[...] sve je određeno silom nad kojom mi nemamo kontrolu.“ Ovo je takođe bila moja intuicija od detinjstva, intuicija kojoj tako teški razgovori nisu bili strani, pre nego što su se probudili u mojoj svesti.

Danas mi je Erwin Schrödinger, između ostalih, potvrdio „Život je vredan sam po sebi.“ kada je to napisao. „Poštujte život“ je osnova i glavna zapovest etike Albert Schweitzer-a. Priroda ne poštuje život. Priroda se ponaša prema životu kao da je najbezvrednija stvar na svetu. Milionska stada bivaju najvećim delom brzo izbrisana ili bačena kao žrtve drugim oblicima života da bi ih nahranila. Upravo je ovo glavni metod za stvaranje večito novih života. „Ne muči, ne nanosi bol“ prirodi je ova zapovest nepoznata. Njena stvorenja zavise od medjusobnog razdiranja u beskrajnoj borbi.

Gledajući u lice ovoj istini skoro me nagoni da odbacim postojanje života na Zemlji, ali nešto me sprečava, možda ono što je Vladimír Holan izrazio u svojoj pesmi „Neprijateljima“:

dosta mi je tvoje podlosti, i ako se još uvek nisam ubio,
to je samo zato što nisam sebi podario život
i zato što još uvek nekoga volim…

Clara Janés Nadal

 

 

Clara Janés Nadal, rođena u Barseloni (6og novembra 1940), je španska pesnikinja, spisateljica i prevodilica. Smatra se jednom od najvećih pesnika ljubavne poezije u savremenoj španskoj kjiževnosti. Ovo zvanje joj je dala najpoštovanija španska pesnikinja dvadesetog veka, Rosa Chacel. U delu Klare Janés često možemo naći upotrebu mističnog jezika i unutrašnjih istraživanja u pokušaju da nađe jedinstvo sa „drugim“. Osnovne studije filologije završila je u  Barseloni i u Pamploni a više studije iz komparativne književnosti završila je na Sorboni. Janés koristi mnoge žanrove (poeziju, naraciju, eseistiku, antologiju, prevod, fotografiju i muziku), i njeno delo uključuje raznovrsne lingvističke i kulturološke aspekte. Prevodila je turske, češke, engleske, kineske, persijske, arapske i francuske autore, i istraživala je religiozne tradicije mnogih starih kultura. Njeno delo uključuje prevode češkog pesnika Vladimír Holan i Jaroslav Seifert. Takođe je prevodila Marguerite Duras, Nathalie Sarraute, Katherine Mansfield , William Golding, Ahmad Shamlou, Forough Farrokhzad and Mohsen Emad. U prevodima sa turskog, persijskog, kineskog i arapskog koristila je pomoć onih čiji je to maternji jezik, tako da njeni prevodi imaju i aspekt saradnje što korespondira njenoj potrebi da se poveže sa „drugim“. Godine 1992 osvojila je tursku nagradu fondacije Tutav za svoje prevode. Takođe je 1997 osovojila špansku nacionalnu nagradu za prevodioce za delo prevoda istočno i centralno evropskih pesnika. U 2000 dobila je orden najvišeg reda Republike Češke. Učestvovala na mnogim pesničkim skupovima a njena poezija je prevedena na više od 20 jezika. Nagradu  Premio Internacional de Poesía Ciudad de Melilla dobila je 1998 za pesmu Arcángel de sombra.

Submit your comment

Please enter your name

Your name is required

Please enter a valid email address

An email address is required

Please enter your message

Report from the Besieged City/Informe sobre la ciudad sitiada/گزارش شهر محصور/ Správa z obliehaného mesta © 2017 All Rights Reserved